Hipotiroidizam novorođenčeta se obično otkriva traganjem na rođenju. Lečenje se započinje odmah i obično nema ozbiljnijih i primetnih posledica na rast i razvoj deteta. Ako se problem ne primeti ili se ne leči, pojaviće se zastoj u rastu i razvoju, naročito centralnog nervnog sistema.

Grejvsova bolest je najčešći uzrok hipertiroidizma u detinjstvu i adolescenciji. Očne komplikacije ove bolesti su ređe u dece i obično nisu tako izražene kako mogu da budu u odraslih. Deca imaju iste simptome kao i odrasli ali se nekada teže primećuju jer se pripisuju živahnoj prirodi deteta. Najveći problem pre dijagnoze može da bude ekstremna živahnost i nemir deteta, sa vrlo kratkim periodom spavanja, nedovoljnom pažnjom i popuštanjem u uspehu u školske dece.

Hašimoto tiroiditis je danas u neendemskim područjima najčešći razlog uvećanja štitaste žlezde u dece i adolsscenata. Mnogo je češći u devojčica i u dece u čijoj porodici već postoje bolesnici sa oboljenjem tiroidne žlezde. Osim strrume obično nema drugih promena dok se ne razvije hipotiroidizam. Tretman Hašimoto tiroidizma u dece je potpuno istovetan lečenju u odraslih. U vreme dijagnoze, tiroidni hormoni u krvi deteta su obično normalni.

U dece može da se javi nekoliko (retkih) urođenih poremećaja za koje je karakteristično da se pojavljuje struma uz nedovoljnu tiroidnu funkciju. Radi se o poremećajima enzima potrebnih za sintezu tiroidnih hormona zbog čega se oni ne stvaraju ili se ne stvaraju u dovoljnoj meri. Hipofiza zbog toga luči TSH u višku koji ne uspeva da popravi funkciju ali utiče na rast štitaste žlezde zbog čega se pojavljuje struma. Neka od ovih stanja su veoma kompleksna i ispoljavaju se sa više poremećaja; sa stanovišta ispitivanja tiroidnih bolesti naročito je interesantan tzv.

Kongenitalni hipotiroidizam se javlja u jednog od 4000 novorođena deteta i smatra se najčešćim uzrokom mentalnog zaostajanja. Razvoj mozga kao i celokupni telesni razvoj deteta u potpunosti zavisi od normalnog snabdevanja tiroidnim hromonima.

Između 2. i 5. dana po rođenju uzima se uzorak krvi (najčešće iz pete) za određivanje TSH ili FT4. Ako je TSH visok ili FT4 nizak, test se ponavlja iz uzorka venske krvi.

Većina tiroidnih bolesti koja se viđa u odraslih može da se nađe i u dece. Iako postoje neke razlike u postupku principi su u osnovi isti kao i za odraslu populaciju.

Uobičajeni testovi za dijagnozu tiroidnih poremećaja u dece

Osnovni problem sa anaplastičnim karcinomom je da je u vreme dijagnoze tako invazivan i agresivan da je već zahvatio vitalne organe vrata i metastazirao u udaljene organe. Zbog toga se izuzetno mali broj ljudi upućuje na operaciju sa idejom da bude izlečen. Ako se dijagnoza postavi u ranom stadijumu potrebno je uraditi totalnu tiroidektomiju. Mnogi bolesnici čija bolest je tako odmakla da ne mogu da budu operisani mogu imati koristi od spoljašnje zračne terapije.

Anaplastični tiroidni kancer je najređi (oko 2 do 3%) i najgori od svih tiroidnih karcinoma. Ovaj kancer ima veoma male mogućnosti za lečenje i samo do 10% bolesnika prezivi do 3 godine posle dijagnoze. Obično potiče iz prethodno postojeceg dobro diferentovanog tiroidnog kancera, benignog čvora ili strume. Slično papilarnom karcinomu, i anaplastični karcinom može da nastane više godina (oko 20) posle izlaganja zračenju. U vreme dijagnoze u najvećeg broja bolesnika već se nalaze metastaze u limfne čvorove vra-ta. Meta-staze izazivaju veću stopu recidiva i pre-dviđaju veći mortalitet.

Za razliku od diferentovanog tiroidnog karcinoma, u slučaju medularnog nema mnogo dileme o lečenju. Pošto se isključi feohromocitom (da ne bi došlo do komplikacija kod anestezije) medularni karcinom se leči totalnom tiro-idektomijom sa resekcijom limfnih žlezda vrata. Uklanjaju se sve limfne žlezde u centralnom prostoru vrata i celokupno limfno tkivo na strani vrata gde je tumor.
Radioaktivno jod se ne daje posle oepracije medularnog karcinoma jer on potiče od ćelija koje ne koncentrišu jod.

Praćenje operisanih bolesnika

Osobine mediularnog tiroidnog karcinoma