Drugi definitivni način lečenja hipertiroidizma je hirurško uklanjanje dela ili cele žlezde. U Evropi se operativno lečenje još uvek više koristi od radiojoda. Operativno lečenje Bazedovljeve bolesti je čest izbor u pacijenata koji ne tolerišu tionamide (teška alergija, toksične reakcije, hepatitis, agranulocitoza) ili je prvi pokušaj medikamentne terapije bio neuspešan. Operacija je nekada jedini izbor u teškom hipertiroidizmu u trudnoći kada ne smeju da se daju velike doze tionamida pošto prolaze placentu.

U svetu (ali ne i kod nas) radioaktivni jod je vrlo rasprostranjen način lečenja hipertiroidizma. Lečenje je zasnovano na činjenici da su tiroidne epitelne ćelije (folikulske ćelije) jedine u organizmu koje imaju sposobnost da vezuju jod. Ima drugih ćelija koje mogu da ga preuzimaju (želudačna sluznica, pljuvačne žlezde) ali ga ne vezuju i ne zadržavaju. Kada se primeni radioaktivni jod, tiroidne ćelije ga apsorbuju, koncentrišu i bivaju oštećene ili uništene radijacijom koju izotop zrači.

Još od 1942. godine raspolažemo lekovima koji mogu da spreče preteranu proizvodnju tiroidnih hormona. Po hemijskom sastavu ovi lekovi pripadaju grupi tionamida, organskih jedinjanja sa sumporom. Svi ovi lekovi imaju zajedničku osobinu da sprečavaju štitastu žlezdu da iskoristi jod i na taj način prekidaju stvaranje tiroidnih hormona. Ovi lekovi ne utiču na već stvorene hormone (kao što se dešava kod primene beta blokatora) tako da ne ispoljavaju svoj efekat odmah.

Danas raspolažemo efikasnim i jednostavnim postupcima u lečenju svih najčešćih oblika hipertiroidizma. Neki simptomi koji su izazvani delovanjem viška tiroidnih hormona na srce i nervni sistem kao što su drhtanje, ubrzan srčani rad, znojenje, mogu da se uklone za nekoliko sati lekovima iz grupe blokatora beta adrenergijskog sistema (propranolol; Inderal). Beta-blokatori ne leče osnovni uzrok promenama, hipertiroidizam i se smanjuju proizvodnju tiroidnih hormona ali uspešno sprečavaju ispoljavanje posledica viška tiroidnih hormona.

Dijagnoza hipertiroidizma danas ne predstavlja poseban problem. Pouzdani testovi u velikoj meri pomažu da se klinička sumnja potvrdi ili isključi. Pacijent će lekaru navesti smetnje koje zapaža a zatim će lekar pregledom tragati za promenama koje očekuje u hipertiroidizmu. Tek posle pregleda lekar će odlučiti da li preduzima dalja traganja i koju vrstu pregleda će tražiti. Iz izbora postupaka koji su navedeni u delu posvećenom dijgnostici tiroidnih bolesti uopšte, lekar će kod sumnje na hipertiroidizam proceniti funkciono stanje žlezde.