Drugi definitivni način lečenja hipertiroidizma je hirurško uklanjanje dela ili cele žlezde. U Evropi se operativno lečenje još uvek više koristi od radiojoda. Operativno lečenje Bazedovljeve bolesti je čest izbor u pacijenata koji ne tolerišu tionamide (teška alergija, toksične reakcije, hepatitis, agranulocitoza) ili je prvi pokušaj medikamentne terapije bio neuspešan. Operacija je nekada jedini izbor u teškom hipertiroidizmu u trudnoći kada ne smeju da se daju velike doze tionamida pošto prolaze placentu.

U svetu (ali ne i kod nas) radioaktivni jod je vrlo rasprostranjen način lečenja hipertiroidizma. Lečenje je zasnovano na činjenici da su tiroidne epitelne ćelije (folikulske ćelije) jedine u organizmu koje imaju sposobnost da vezuju jod. Ima drugih ćelija koje mogu da ga preuzimaju (želudačna sluznica, pljuvačne žlezde) ali ga ne vezuju i ne zadržavaju. Kada se primeni radioaktivni jod, tiroidne ćelije ga apsorbuju, koncentrišu i bivaju oštećene ili uništene radijacijom koju izotop zrači.

Još od 1942. godine raspolažemo lekovima koji mogu da spreče preteranu proizvodnju tiroidnih hormona. Po hemijskom sastavu ovi lekovi pripadaju grupi tionamida, organskih jedinjanja sa sumporom. Svi ovi lekovi imaju zajedničku osobinu da sprečavaju štitastu žlezdu da iskoristi jod i na taj način prekidaju stvaranje tiroidnih hormona. Ovi lekovi ne utiču na već stvorene hormone (kao što se dešava kod primene beta blokatora) tako da ne ispoljavaju svoj efekat odmah.

Danas raspolažemo efikasnim i jednostavnim postupcima u lečenju svih najčešćih oblika hipertiroidizma. Neki simptomi koji su izazvani delovanjem viška tiroidnih hormona na srce i nervni sistem kao što su drhtanje, ubrzan srčani rad, znojenje, mogu da se uklone za nekoliko sati lekovima iz grupe blokatora beta adrenergijskog sistema (propranolol; Inderal). Beta-blokatori ne leče osnovni uzrok promenama, hipertiroidizam i se smanjuju proizvodnju tiroidnih hormona ali uspešno sprečavaju ispoljavanje posledica viška tiroidnih hormona.

Dijagnoza hipertiroidizma danas ne predstavlja poseban problem. Pouzdani testovi u velikoj meri pomažu da se klinička sumnja potvrdi ili isključi. Pacijent će lekaru navesti smetnje koje zapaža a zatim će lekar pregledom tragati za promenama koje očekuje u hipertiroidizmu. Tek posle pregleda lekar će odlučiti da li preduzima dalja traganja i koju vrstu pregleda će tražiti. Iz izbora postupaka koji su navedeni u delu posvećenom dijgnostici tiroidnih bolesti uopšte, lekar će kod sumnje na hipertiroidizam proceniti funkciono stanje žlezde.

Hipertiroidizam može biti izazvan hiperfunkcijom pojedinačnog ili multiplih čvorova u štitastoj žlezdi. Kako je detaljnije navedeno u delu o tiroidnim nodusima, ove tvorevine su najčešće benigne (dobroćudne) tvorevine u tkivu tiroidne žlezde. Nodusi mogu da autonomno, bez stimulacije, proizvode višak tiroidnih hormona. Radi se o ukupnom zbiru funkcije pojedinačnih ćelija od kojih svaka normalno proizvodi tiroidne hormone. Pošto se u čvoru nalazi veći broj ćelija po jedinici mase tkiva njihova ukupna proizvodnja je veća od potrebne.

Osnovne osobine Bazedovljeve bolesti:

Bazedovljeva bolest je autoimunska bolest. Patofiziološke promene i patoanatomski izgled su posledica delovanja antitela koja se vezuju i produženo stimulišu receptore za TSH na površini tiroidne folikulske ćelije. Pogrešno bi bilo reći da mi danas znamo uzrok Bazedovljeve bolesti. Za sada je poznat samo deo mehanizma razvoja promena u ovom oboljenju ali još uvek nije poznat inicijalni, početni poremećaj koji dovodi do stvaranja autoantitela sa stimulacijskom aktivnošću.

Grejvs-ova bolest je dobila ime prema irskom lekaru Robertu Grejvs-u (Robert Graves) koji je opisao nekoliko bolesnika u Londonskom medicinskom žurnalu 1835. godine. U stvari, prvi opis bolesti dao je Kaleb Pari (Caleb Pary), 10 godina ranije. U Evropi bolest je poznatija po imenu nemačkog lekara opšte prakse iz Merzeburga, Karl fon Bazedova (Karl von Basedow). U svim zemljama je poznata i kao difuzna toksična struma sa istovremenim promenama na očima.