Tradicionalno se problem joda u bolestima štitaste žlezde posmatrao sa stanovišta nedostatka ovog retkog elementa. Kao posledica nedostatka joda pojavljivala su se područja endemske gušavosti sa svojim najtežim oblicima u vidu poremećaja u razvoju novorođenčeta i deteta. Danas je taj problem zahvaljujući merama nadoknade joda u ishrani u velikoj meri rešen iako još uvek postoje oblasti sa nedostatkom joda.
Nasuprot ovoj tradiciji koja danas u velikoj meri ostaje u siromašnim krajevima sveta, u bogatim zemljama sve više se javlja problem viška joda u namirnicama ali i u lekovima, kozmetičkim preparatima i mnogim drugim vidovima kojima se unosi. Problem viška joda se u osnovi može podeliti u dve grupe:
- višak joda kao egzogeni (spoljašnji) činilac u izazivanju tiroidnih bolesti (hipertiroidizam, tiroiditis) i
- uticaj joda na testove tiroidne funkcije i pripremu za ispitivanje u pojedinim poremećajima zdravlja (naročito kada se traga za eventualnim ostacima tiroidnog tkiva posle lečenja od karcinoma štitaste žlezde).
Bolesnici sa tiroidnim kancerom, posebno sa tzv. diferentovanim tiroidnim kancerom (DTK) koji obuhvata papilarni i folikularni tip, često se dodatno leče dozom radioaktivnog joda obično dva meseca posle operativnog zahvata. Ova ablativna doza je značajno veća od terapijske doze i ima za cilj da ukloni bilo koji zaostali deo tiroidnog tkiva u telu. Osim toga, većini lečenih od tiroidnog kancera se pre ove doze ali i u pojedinim intervalima posle, radi takozvani scintisken celog tela kada se koriste uobičajene obeleživačke (znatno manje) doze radiojoda. Ako se ovim scintiskenom nađe i najmanja sumnja na zaostalo tkivo, primenjuje se mnogo veća doza radiojoda sa ciljem da uklone sve zaostale tiroidne ćelije.
U pripremi za skeniranje ili lečenje radioaktivnim jodom (RaI) od bolesnika se zahteva da budu na dijeti sa malo joda.
Pored ove, svakim danom sve veće grupe osoba kojima je potrebno smanjenje unosa joda, postoje čitave populacije u urbanim oblastima za koje sa sigurnošću možemo reći da trpe posledice unosa nedozvoljenog viška joda. Pored povećane jodinacije kuhinjske soli koja je danas i u našoj zemlji povećana na 20 mg/ kg, jod se nalazi i u mnogim drugim izvorima. Tu su na prvom mestu lekovi (antiaritmik amiodaron sadrži 37% težinskih delova joda, preparati za iskašljavanje, dezinficijensi, jodna kontrastna sredstva, sredstva za lečenje gljivica i sl). U kulinrastvu se dosta koriste aditivi koji sadrže jod (pekarska industrija) kao i goveđa ili svinjska štitasta žlezda koje po svojoj prirodi sadrže dosta joda. Upotreba štitaste žlezde govečeta u pripremi sočnih pljeskavica u USA dovela je do pojave posebnog kliničkog stanja (oboljenja) koje je označeno kao “hamburger tirotoksikoza”. Osim ovog oboljenja, nema nikakve sumnje da je povećan unos joda uzrok značajnom povećanju broja obolelih od hroničnog, tzv. Hashimoto tiroiditisa. Bolest je prvo opisana u Japanu, zemlji gde je tradicionalno velik unos joda (nekoliko hiljada puta više od dnevne potrebe koja iznosi 150 do 300 mikrograma joda). Izraz “struma basedowificata” koristili su stari lekari da bi označili razvoj hipertiroidizma u osoba koje su pre toga dugo imale prostu, neaktivnu strumu. Unosom viška joda, primetili su oni, dolazilo je do “aktivacije” strume koja se onda ponašala kao i Bazedovljeva bolest. Drugi naziv za ovo stanje je upravo “Jod- Basedow ljeva bolest”.
Pošto se pacijentima često savetuje da se pridržavaju dijete “sa malo joda” bez bližeg objašnjenja kako da to izvedu, odlučili smo da pripremimo malu zbirku saveta i izvestan broj recepata da bi smo vam pomogli da ovu dilemu lakše razrešite.
Cilj dijete sa malo joda je da se osiromaši prirodni telesni depo joda kako bi se lakše sproveo poželjni dijagnozni ili terapijski postupak. Pretpostavka je da će se u tim uslovima dâti radioobeleženi jod brzo i efikasno vezati za ona tkiva koja su izrazito prijemčiva (avidna) za jod a to je tkivo štitaste žlezde.
Ove dijete su pripravljene prvenstveno za kraći period. Uobičajeno se primenjuju dve do tri nedelje, retko malo duže. Za ostale okolnosti dovoljno je da pacijent bude upoznat koji preparati koje uzima sadrže jod i da (kao i svi drugi koji vode računa o pravilnoj ishrani) izbegava tzv. “fast food” i polupripremljene, industrijski procesovane namirnice.
Dijeta uobičajeno počinje oko 2 nedelje pre testiranja i nastavlja se dok traje dijagnozni odnosno terapijski postupak.
Naredne preporuke su skup ličnog iskustva i preporuka koje su razmenjene na sastancima lekara posvećenim štitastoj žlezdi. Potrebe su individualne i korisno je da se pacijent uvek konsultuje sa svojim lekarom o potrebi i vrsti dijete koju će da sprovodi.