Rastuća incidencija gojaznosti kod dece i adolescenata postala je problem u Srbiji kao i u ostalom delu sveta. Gojaznost se definiše kao indeks telesne mase (ITM) jednak ili veći od 97. percentila koji je specifičan za pol i uzrast ispitanika, a izračunat iz telesne mase podeljene kvadratom telesne visine. Preuhranjenost se definiše kao ITM veći od 90. percentila. Razlikovanje obične egozogene gojaznosti i morbidne gojaznosti zasniva se uglavnom na kliničkim kriterijumima. Ispitivanje gojaznog adolescenta obuhvata i prepoznavanje komorbiditeta i komplikacija gojaznosti.

Štetni efekti gojaznosti na javno zdravlje i cena lečenja posebno ukazuju na značaj prevencije i lečenja gojaznosti u detinjstvu i adolescenciji. Saveti u pogledu ishrane i fizičke aktivnosti ostaju temeljni principi lečenja gojaznosti. U vezi s tim, preporuka o neophodnosti trajnog režima povećanja fizičke aktivnosti u trajanju od najmanje jednog sata svakog dana je jedna od dve osnovne mere u lečenju gojaznosti kod adolescenata. Redovna fizička aktivnost pospešuje gubitak težine zahvaljujući porastu energetske potrošnje i povećanju bazalnog metabolizma usled povećanja mišićne mase. Druga mera je kontrola ishrane.

Na žalost, navedene intervencije u načina života retko rezultuju dugoročnim gubitkom telesne mase tako da većina lečenih osoba vraća početnu težinu u roku 3-5 godina. Kriza zdravlja stanovništva prouzrokovana gojaznošću jasno nameće potrebu efikasne farmakoterapije gojaznosti. Na nesreću, danas dostupni lekovi namenjeni dugoročnom lečenju gojaznosti su malobrojni i ograničene efikasnosti. Najefikasniji metod za postizanje značajnog i trajnog gubitka u težini kod gojaznih osoba je barijatrijska hirurgija. Tretman gojaznosti u mlađim uzrastima daje bolje rezultate od intervencija kod odraslih