Kako se postavlja dijagnoza tiroidnog poremećaja?

Dijagnoza poremećaja tiroidne funkcije ili građe postavlja se razgovorom i pregledom pacijenta. Iz razgovora se mogu dobiti korisni poodaci o tome kada je promena zapažena, kako se razvijala, da li je praćena nekim osobenim znacima, da li u porodici ima bolesti štitaste žlezde i sl. Pregledom se može otkriti promena u području štitaste žlezde i u okolnim strukturam vrata. Pažljivim pipanjem procenjuje se lokalizacija, izgled, konzistencija, pokretljivost, osetljivost, izgled kože iznad promene i stanje okolnih limfnih čvorova. Bolesnik se zamoli da proguta jer se tako lakše zapaze nisko položene promene koje mogu da idu iza grudne kosti. Time se ocenjuje i pokretljivost žlezde; kod gutanja, štitasta žlezda i promene u njoj se kreću dok su limfni čvorovi nepokretni. Ostali testovi koje lekar može da potraži u potvrdi dijagnoze su:
1. Testovi u krvi za ocenu tiroidne funkcije. Prvi test koji se danas koristi za ocenu tiroidne funkcije je određivanje hipofiznog tirotropina (TSH) u krvi ultraosetljivim postupkom. Ako je TSH promenjen određuje se jedna od slobodnih frakcija tiroidnih hormona (FT3 ili FT4). U oceni prirode tiroidne bolesti korisno je odrediti antitela prema tiroidnoj peroksidazi (TPOAt) i prema tiroglobulinu (TgAt); ređe je potrebno određivanje antitela prema tiroidnom receptoru za TSH (TSHR At). Kada se sumnja na određeni problem određuje se kalcitonion ili karcinoembrionski antigen (CEA). U bolesnika operisanih od diferentovanog tiroidnog karcinoma (DTC) prati se tiroglobulin u krvi.
2. Punkcija tankom iglom i citopatološki pregled aspirata. Danas je to prvi postupak u oceni prirode čvorastih promena u štitasoj žlezdi. Postupak je bezbedan, jednostavan i pouzdan, može se obaviti u ordinaciji i ne zahteva pripreme. Njime se dobija materijal koji se citopatološki pregleda i daje sledeće odgovore:
a. benigni (oko 80%) - promena se dalje prati uz eventualno ponavljanje punkcije na 2 do 3 godine.
b. neadekvatan (do 5%) - materijal nije dovoljan za analizu i postupak treba ponoviti.
c. sumnjiv ili neodređen (oko 5%)- zbog prirode postupka nije moguće oceniti odnos prema krvnom sudu ili kapsuli. Zbog toga citopatolog ne može da se izjasni da li se radi o invazivnoj (malignoj) ili neinvazivnoj (benignoj) promeni. Pošto se operacijom u do 20% ovih slučajeva nađe malignitet, osobe sa ovim nalazom treba poslati hirurgu.
d. maligni (do 5%)- bolesnika odmah poslati hirurgu.
Iako spada u pouzdane postupke, punkcija tankom iglom može dati lažno pozitivne (citopatološki nalaz maligniteta dok je definitivni histopatološki nalaz benigne promene) u do 5% ali i lažno negativne u takođe 5% slučajeva. Zbog toga, uz nalaz punkcije svakako treba koristiti i ostale postupke i na prvom mestu kliničko iskustvo lekara.
3. Ultrazvuk štitaste žlezde. Nepotrebno često se traži. Koristan je za ocenu prirode nodozne promene (cista ili solidni nodus) i za praćenje veličine promene. Njime se može oceniti i stanje krvotoka u štitastoj žlezdi.
4. Scintigrafija štitaste žlezde. Nekada često korišćen postupak danas ima opravdanja samo kod nodozne strume ako istovremeno postoji nizak TSH.
5. Radiografija grudnog koša pomaže u oceni retrosternalne strume i utvrđivanju promena u plućima i kostima kod tiroidnog malignieta.
6. CT ili MR se retko koriste u oceni nisko položenih struma i eventualnih metastaza u vratu i grudnom košu.