Dijagnoza hipertiroidizma

Dijagnoza hipertiroidizma danas ne predstavlja poseban problem. Pouzdani testovi u velikoj meri pomažu da se klinička sumnja potvrdi ili isključi. Pacijent će lekaru navesti smetnje koje zapaža a zatim će lekar pregledom tragati za promenama koje očekuje u hipertiroidizmu. Tek posle pregleda lekar će odlučiti da li preduzima dalja traganja i koju vrstu pregleda će tražiti. Iz izbora postupaka koji su navedeni u delu posvećenom dijgnostici tiroidnih bolesti uopšte, lekar će kod sumnje na hipertiroidizam proceniti funkciono stanje žlezde. Na raspolaganju su jednostavni i sigurni testovi za odredivanje slobodnih frakcija tiroidnih hormona. Kod prvog pregleda, opravdano je da se traži određivanje slobodnog tiroksina (FT4) i TSH. Tek ako se dobije vrednost normalnog FT4 a klinička slika i nizak TSH ukazuju na hipertiroidizam, opravdano je odredivanje slobodnog tri-jodtironina (FT3) zbog retkih slučajeva izolovanog porasta trijodtironina bez istovremene hipertiroksinemije. Neki lekari traže samo odredivanje TSH jer je on najpouzdnija mera tiroidne funkcije ali ima više razloga da se određuje i FT4. Na prvom mestu, za praćenje efekta terapije bar u početku je neophodan FT4 jer se TSH relativno sporo menja i nije sasvim pogodan parametar za prilagodavanje doze leka. Osim toga, snižen TSH nije uvek dokaz hipertiroidizma i mnoga stanja koja utiču na nivo TSH u cirkulaciji prikazana su napred u delu o laboratorijskoj dijagnozi. Konačno, sekrecija TSH je ipak funkcija hipofize tako da hipofizni poremećaji utiču na koncentraciju tirotropina u krvi. Ako nema mogućnosti za određivanjem slobodnih frakcija tiroidnih hormona, relativno pouzdani su i testovi odredivanja ukupnih hormona (slobodna i vezana frakcija).

Pored testova koji dokazuju hiperfunkciju tiroidne žlezde, na raspolaganju su i drugi testovi koji pomažu u razdvajanju uzroka hipertiroidizma. Posto tiroidna žlezda normalno preuzima jod da bi obavila sintezu hormona, test fikascije radiojoda može da bude koristan test u utvrđivanju funkcijske aktivnosti žlezde kao i da pomogne u razlikovanju pojedinih tipova hipertiroidizma. Doza radijacije u ovom testu je veoma mala i nema neželjenih efekata. Istovremeno sa testom fiksacije radioaktivnog joda može se u slučaju kliničke sumnje na nodoznu struma da sprovede i test snimanja žlezde datim radionuklidom, scintigrafija. Scintigrafija je nekada široko (i nepotrebno) korišćena dok se danas njena upotreba svodi na najmanju meru u cilju ispitivanja funkcijske aktivnosti nodozne strume sumnjive na malignitet. Ultrazvučni pregled je takođe retko potreban u dijagnostici hipertiroidizma i danas se vrlo često i sasvim nepotrebno izvodi. Mesto ultrazvuka je u tačnom merenju tiroidnih dimenzija kao i u utvrđivanju građe čvorastih, nodoznih promena. Nepotrebno je, skupo i izlišno, svaku strumu pregledati ultrazvukom posebno ako se procenjuje funkcija žlezde.