U 21. veku gojaznost je postala jedan od najozbiljnijih zdravstvenih problema u celom svetu. Srazmere prekomerne telesne mase i gojaznosti u razvijenim zemljama neretko se porede sa epidemijskim. Posebno alarmantna tendencija prisutna je kod dece i adolescenata u kojih je učestalost gojaznosti u neprekidnom porastu. Prema rezultatima epidemioloških ispitivanja dijagnoza prekomerne telesne mase kod dece u različitim regionima Rusije kreće se između 5,5 i 11,8%, dok je gojaznost prisutna u 5,5% dece iz seoske i 8,5% – iz gradske sredine. Dečija gojaznost nosi sa sobom kako kratkoročne, tako i dugoročne negativne posledice po fi zičko i psihosocijalno zdravlje, i u velikoj meri predstavlja faktor rizika nastanka kardio-vaskularnih oboljenja, dijabetesa, ortopedskih problema i psihičkih poremećaja. Rezultati naših ispitivanja ukazuju da se kod gojaznih devojčica u 80% slučajeva gojaznost održava, a u 61% slučajeva i progredira u odraslom dobu. Kod žena ove grupe, u poređenju sa ženama normalne telesne mase, češće su bile prisutne izražene promene reproduktivnog zdravlja (besplodni brakovi, teže održavanje trudnoće i komplikacije u trudnoći i kod porođaja). Poslednjih godina primetan je porast učestalosti dijabetesa tipa 2 u dečjem uzrastu, povezanog sa gojaznošću. U Ruskoj Federaciji se od 1996. godine sprovodi program „Diabetes Mellitus”, u kojem je diabetes tipa Prioritetni vektor naših ispitivanja je izučavanje patofi zioloških mehanizama razvoja gojaznosti i udruženih poremećaja. Ispitivana je ekspresija gena koji su asocirani sa razvojem gojaznosti i diabetesa tipa 2 (ADIPOQ, PBEF1, CNP1, PPARG) u visceralnom i potkožnom depou masnog tkiva, kao i analiza kliničkog značaja adipokina – hormona adipoznog tkiva – adiponektina i visfatina. Primećeno je da nivo adiponektina progresivno opada sa pojavom polne zrelosti i ima negativnu korelaciju sa vrednostima ITM i obima struka. Kod dečje gojaznosti smanjen je nivo adiponektina u serumu, posebno izražen u slučaju postojanja insulinske rezistencije. Nivo visfatina u krvi nije asociran sa vrednošću ITM kod dece, ali je povezan sa procentnim sadržajem masnog tkiva. U grupi dece sa gojaznošću i insulinskom rezistencijom taj odnos je statistički značajno viši.
Razlika u nivou ekspresije gena u potkožnom i visceralnom masnom tkivu primećena je samo kod gena visfatina (PBEF1), koji je daleko više predstavljen u visceralnom masnom tkivu; pri tom nivo ekspresije gena adipokina zavisi od ekspresije receptora PPARG1, PPARG2 i 2CNR1. U isto vreme nivo adipokina u serumu krvi direktno ne zavisi od nivoa ekspresije njihovih gena u masnom tkivu. U okviru programa borbe sa dečjom i adolescentnom gojaznošću radi se na razradi novih dijagnostičkih algoritmova i protokola posmatranja i praćenja dece sa različitim formama gojaznosti („obična”, konstitucionalna gojaznost, hipotalamusna gojaznost, sindromske forme). Velika pažnja u programu poklanja se razradi metoda medikamentne i nemedikamentne terapije. Ispituju se različite varijante dijetoterapije (ketogena dijeta, dijeta sa manjkom ugljenih hidrata). Sprovode se klinička ispitivanja efi kasnosti i bezbednosti farmakoterapije gojaznosti