AUTOIMUNSKA TIREOIDNA BOLEST I POLIGLANDULARNE AUTOIMUNSKE BOLESTI

12 Maj, 2011

Jezik Srpski

vol. 16, br. 40

2011

Srpski

9-18

Todorović Đilas Ljiljana

Novaković Paro Jovanka

Ičin Tijana

drdjilas@eunet.rs

Klinika za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma, Klinički centar Vojvodine

autoimuni poliglandularni sindrom

autoimuna tireoidna bolest

Kahaly GJ., Polyglandular autoimmune syndromes, Eur J Endocrinol 2009;161(1):11–20

Owen CJ, Cheetham TD., Diagnosis and management of polyendocrinopathy syndromes, Endocrinol Metab Clin North Am. 2009;38(2):419–36

Eisenbarth GS, Gottlieb PA., Autoimune polyendocrine syndromes, N Engl J Med 2004;350(20):2068–79

LeBoeuf N, Garg A, Worobec S., The autoimmune polyendocrinopathy-candidiasis-ectodermal dystrophy syndrome, Pediatr Dermatol. 2007;24(5):529–33

Shikama N, Nusspaumer G, Holländer GA., Clearing the AIRE: on the pathophysiological basis of the autoimmune poyendocrinopathy syndrome type 1, Endocrinol Metab Clin North Am 2009;38(2): 273–88

Autoimuni poliglandularni sindrom (PGA) podrazumeva disfunkciju dve ili više endokrinih žlezda, u čijoj osnovi je autoimuni mehanizam. Mnogi autori, pored dva osnovna PGA sindroma, izdvajaju treći koji podrazumeva autoimunu tireoidnu bolest (ATD) udruženu sa drugim autoimunim bolestima. PGA tip 1 se javlja ređe, sa početkom u ranom detinjstvu i ključna je mutacija autoimunog regulator-gena. Tri glavne komponente karakterišu ovaj sindrom: mukokutana kandidijaza, hipoparatireoidizam i autoimuna adrenalna insuficijencija. PGA tip 2 je povezan sa HLA sistemom antigena i u osnovi je poremećaj CD4+ i CD25+ regulatornih T-ćelija. Glavne komponente sindroma su Addisonova bolest, ATD i tip 1 diabetes mellitus. Bitna karakteristika PGA sindroma je da se ispoljavanje komponenti javlja u različitim vremenskim intervalima sa višegodišnjim međusobnim periodima. ATD je mnogo češća od drugih autoimunih endokrinih bolesti i obuhvata Gravesovu bolest, hronični autoimuni tireoiditis i postpartalni tireoiditis. ATD asocira sa HLA klasom II gena i polimorfizmom citotoksičnih T-limfocitnih antigena 4. U osnovi je poremećaj celularnog i humoralnog imuniteta sa stvaranjem autoantitela na tkivno specifični antigen i prisutnom infiltracijom mononuklearnih ćelija, dominantno limfocita u afektiranom tkivu. Najčešće su prisutna antitela na tireoidnu peroksidazu, tireoglobulin i TSH receptor. ATD je često udružena sa drugim endokrinim (diabetes mellitus tip 1, Addisonova bolest, autoimune bolesti hipofize, hipoparatireoidizam, prevremena ovarijalna insuficijencija), ali i ne-endokrinim autoimunim bolestima. S obzirom na frekventnost ATD opravdan je skrining na ATD u okviru drugih autoimunih bolesti, a ne obrnuto. Testiranje podrazumeva određivanje TPO antitela i TSH da bi se stratifikovali oni sa visokim rizikom za razvoj ATD i radi predviđanja daljeg skrininga.

Dodatak	Veličina
prof Đilas.pdf	194.21 KB